Učenici su razmišljali neko vreme:
“Zato što izgubimo strpljenje – zato vičemo” – reče jedan
“Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?” – pita učitelj – “zar nije moguće govoriti tiho i lagano?”
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja.
Naposletku je objasnio:
“Kada su dve osobe u svađi, one su ljutite, njihova se srca jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.
Potom je učitelj pitao:
“Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube? Ne viču jedna na drugu, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova su srca veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više zbližavaju u svojoj ljubavi. Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.”
Onda je rekao:“Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad.
n/a
