MAMA I ODRASLA ĆERKA
„Anu sam odgajala sama. Kad je Ana bila mala, nisam mogla da joj pružim sve što deca dobijaju od bogatih roditelja. Ali uvek sam bila sigurna da dajem sve od sebe. Zaista sam se trudila da svom detetu posvetim svu pažnju. Bar sam tako mislila.
Ćerka je dobro učila, ali nije bila odličan student. Išla je sa školskim drugarima u muzeje i na izlete. Ali nisam mogla da platim neka putovanja. Odgajila sam svoje dete sa nadom. Bila sam sigurna da će život, kada ode na univerzitet, a zatim se uda, postati lakši.
I tako se moja ćerka udala i preselila kod svog muža. Jednom kada mi je dosadilo, odlučila sam da posetim Anu i obradujem svog zeta domaćim pitama. Spakovala sam se i došla do njih. Ćerka je ljutito otvorila vrata. Sa vrata je rekla da je trebalo da se najavim pre dolaska.
Shvatila sam da je imala nekakav problem. Možda sam izabrala pogrešan trenutak i nisam se uvredila na ćerku. Tek kad smo seli da popijemo čaj, saznala sam sve ono što mi Ana do sada nije rekla. Suprug joj je bio na poslu, pa je odlučila da progovori.
Ispostavilo se da je ceo život patila zbog mene. Kao dete, Anu je bilo sramota mene, jer se nisam oblačila tako moderno kao druge majke. Rekla je da joj je dosadilo da trpi siromaštvo i zato je želela da se što pre venča. Takođe mi je rekla da sam joj uništila život neprestano štedeći novac.
Bila sam šokirana. Moje dete mi nikada nije reklo tako nešto. Nikada se nije žalila ni na šta. Ovaj razgovor mi je otvorio oči. Sve ovo vreme Ana je u sebi gomilala toliko mržnje i nezadovoljstva, a svih godina to nije ni pokazivala. A sada sam saznala celu istinu “.
Gorka istina
„U tom trenutku sam razmišljala šta ja skrivam od nje. Ana nije bila dobrodošlo i željeno dete. U mladosti me zaveo odrasli pijani komšija i zatrudnela sam. Bilo mi je nezamislivo i nemoguće razgovarati o tome. I celog svog života osećala sam se loše zbog toga.
Ana je osećala svu mržnju prema meni, uprkos činjenici da sam svim snagama pokušavala da je zaštitim. Njeno priznanje me slomilo, ali u tom trenutku nisam mogla da joj kažem zašto je njeno detinjstvo bilo nesrećno. A zašto? Jer godine su prošle i ne mogu se vratiti. Najviše mi je žao što nisam naučila dete da govori o svojim osećanjima. Možda bi stvari bile drugačije. Samo što to nisam znala kako učiniti, jer ni sama nisam znala kako da pričam o svom teškom teretu i istini koju krijem a koja me boli.
Možda nakon nekog vremena skupim snage i priznam svojoj ćerki da sam kriva i zamolim je za oproštaj . Sada nisam jaka za taj korak. Dete, moje sopstveno dete, zbog kojeg sam osećala gađenje, a koje ni za šta nije krivo, sada me odbija, kao neka loša karma. Još je tako mlada, ne znam da li će ikada moći da mi oprosti teško detinjstvo i nedostatak majčinske ljubavi. Bog mi je svedok da sam se trudila.
